Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00293)

(Недеља, 19. октобар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)

*
(НЕОБЈАЉЕНИ РУКОПИСИ) Узуновићима је национализацијом одузето једанаест кућа у Нишу и Београду, (…) Да ли им је ишта враћено реституцијом?

Од кога треба учити?
– Од Енглеза! Они, пре свега, гледају своје добро и интерес. Ми се стално око нечега споримо, мислимо да је тамо негде успех и просперитет, да ће нам све пасти с неба. Под старе дане сећам се оца како је, док сам ја као дечарац наглас учио да смо индустријска „сила“, кроз зубе говорио: „Лажу, синко. Ми смо сељачка земља“! И јесмо, у најбољем смислу те речи. Нажалост, данас кад пролазим Србијом не могу да видим ни краву, ни овцу. Можда не знамо као Немци да правимо аутомобиле, али смо бар некада знали да гајимо кромпир и паприку. Могли смо да будемо башта Европе. Можемо и данас, али то још нико или неће, или не уме да види. За нас је поразна и пресудна била Титова сентенца како више нема господе и сељака, сви смо радници. Бити господин је кодекс, не титула. А бити сељак то је извор живота ове земље.
Видети више: http://sifrajegulja.wordpress.com/2014/10/17/uzunovicima-je-nacionalizacijom-oduzeto-jedanaest-kuca-u-nisu-i-beogradu-da-li-im-je-ista-vraceno-restitucijom/

*
(ЗАПИС 60 : Србијом уздуж и попреко) Перфидан план за ругање другој земљи...

Против Србије је лако играти на карту њене лоше репутације. Пљунете Србина, он вас шутне и заврши на некој оптуженичкој клупи због прекомерне употребе силе, са багажом у којем је неизбежни Слободан Милошевић, баук велике Србије и још штошта…
Самим тим што у пропозицијама Европске фудбалске уније (Уефа) не постоји поглавље под које би могло да се подведе оно што је Олси Рама, брат албанског премијера, урадио прексиноћ на стадиону Партизана, јасно је да је реч о јединственој појави.
Уефа годинама маршира са транспарентом „Стоп расизму”, трошећи милионе евра на јалове кампање, али је затечена кад треба да реагује кад једна политичка провокација гурне у блато њену највећу светињу, а то је – утакмица.
Од Уефе се сада очекује да задовољи правду, а она је најодговорнија што је до овога дошло. Јер познато је да је диригованим жребом спречила да се сретну неке земље са „запаљивим наслеђем”. Како је онда проценила да Србија може да игра са Албанијом без последица?
Видети више: http://edicijabranicevo.blogspot.com/2014/10/blog-post.html

*
(Група Зз) И КАДА НЕ БИ БИО ОВАЈ СВЕТ / Слободан Бранковић

„Заветине“ су учиниле трајно доступним последњу књигу песама преминулог Слободана Бранковића, професора и песника, која је публикована на Јубиларном књижевном конкурсу 2013, поводом 30 година од постојања „Заветина“. Књига је иначе публикована у лепо дизајнираној едицији „Једини прозор“. Књига се у целини може читати или преузимати на локацији посвећеној свим члановима „Групе Зз“, тј. овде: https://zavetinein.files.wordpress.com/2014/10/i-kada-ne-bi-bio-ovaj-svet-slobodan-brankovic.pdf

*
( Канал ЗАВЕТИНА . ЈуТубе ) КАЉУГА ТИТОИЗМА
Објављено је 20.08.2013.
Поводом рукописа Беле Тукадруза. Издаваштва. Наметања. Скретања.
Снимио И.Л.
Продуцент Дим. Лукић. – Преображење 2013.
Видети више: http://youtu.be/ExHYbKN5ZZ4
*
(Символ СУРБИТЕ) ЗАСТАВА са ликом Исмаил-бега и Исе Бољетинца…

ЗАСТАВА са ликом Исмаил-бега и Исе Бољетинца у Београду на утакмици непотребна је провокација и исказивање закаснелог албанског национализма и шовинизма, награђеног и спонзорисаног од Америке, Немачке и других западних земаља. Чари тог закаснелог национализма којима се одају Албанци, посебно млађи, и већи део политичке елите у балканским земљама где живе Албанци, као и позиви на стварање велике Албаније могу проузроковати велике невоље за све народе а посебно за Албанце.

Исмаил Ћемал-бег (1844-1919) сматра се оснивачем албанске државе, оцем нације, који је 28. новембра 1912. пред неколико десетина муслиманских и хришћанских самопрокламованих представника са балкона једне зграде у Валони прогласио независност Албаније од Османске империје развивши заставу са црним двоглавим орлом.
Видети више: http://vrtsvetepetke.wordpress.com/2014/10/18/zastava-sa-likom-ismail-bega-i-ise-boljetinca/

*
*
(ОПАЛО ЛИШЋЕ) „РЕСАВСКИ ВЕНАЦ“, Дончић

=Извор: (БЛИЦ) ШОКАНТНО Песме плагирали Давичо, Попа, Цесарић… / Бранко Јанаћковић | 17. 10. 2014. – 22:20х . http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/503206/SOKANTNO-Pesme-plagirali-Davico-Popa-Cesaric
– После ове књиге више ништа неће бити исто – каже награђивани песник Милоје Дончић, аутор антологије плагијата југословенске поезије „Ресавски венац“.
Сада се сви чуде „како је то могуће“, а нико се не чуди када опљачкају банку. То је нормално. Па и ово је крађа. Велика духовна берба. Брао је ко је хтео. Као да су шљиве, а не песме. Надам се да ће ова књига променити нешто и да неће бити тако масовног преписивања, које је посебно узнапредовало уз коришћење интернета и компјутера – наводи Дончић, чија је збирка песама „Зобница“ својевремено штампана у 300.000 примерака. Он истиче да је међународна размена преводилачких фондова највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом.
Књига садржи 31 песму аутора са простора бивше Југославије који су преписали стихове најчешће страних аутора и објавили их као своје. Шокантна антологија открива да су међу онима који су „позајмљивали“ стихове или чак целе песме нека од најзначајнијих песничких имена с ових простора чија дела красе школске лектире: Оскар Давичо, Васко Попа, Добриша Цесарић, Мак Диздар, Драго Иванишевић, Гане Тодоровски, Аца Шопов…

Пре десетак година дошао сам на идеју да направим књигу плагијата песама јер сам приметио да се стихови из страних препева аутора из Русије, Немачке, Италије и Француске могу наћи у песмама значајних песника са простора бивше Југославије. На овај нимало лак посао утрошио сам нешто више од шест година. Уз техничку помоћ неколико професора и њихових асистената обрађено је 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 броја недељника дневних новина, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама. Коришћена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика. Ово је први истраживачки рад овакве садржине у овом делу Европе – каже Дончић, који је 1999. године књижевни рад крунисао Звездом Фредерика Гарсија Лорке. Он истиче да је његов рад изазвао неверицу у песничким и књижевним круговима још пре него што је књига изашла….
= Видети: http://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B/

*
(Група Зз) Моја топонимија / Мирослав Тодоровић

… Када год читам или прелиставам књиге „мојих“ писаца са њима водим дијалог. Разговарам са књигом, чујем њеног писца. Ми смо братство по речи и по несаници. Оној речи што је на почетку свега с којом ће се све завршити. Везује нас судбина писаца изван тзв. матице књижевних дешавања, кланова, кухиња, медијске халабуке и светлости велеграда…
Ми смо писци са „лошом адресом“ како то каза Црњански. Бавимо се најусамљенијим послом на свету. Ми смо наследници оних што су ство-рили српску књижевност, носимо бреме исте судбине. Оних чија имена красе „књижевне награде“ Дис, Станковић, Томић, Гордана Тодоровић, Попа, Ракић…, оних што су, као и ми, живели за књижевност.
Ми смо писци без „својих критичара“, верујемо у да нам је само време наклоњено, да ће нас оно у своје књигу уписати, на његовом решету оставити. Да неће вазда, као у овом худом времену, само вредности пропадати.
Српску књижевност су створили писци из унутрашњости, наши претходници са лошом адресом. У нашим речима је живот овог времена, ми смо „савест свог времена“. Живимо тегобно као и наши претходници, изван видног поља оних што мере немерљиво, оно за шта нема мерача. Тешимо се знаним истинама о земаљском значају провинције, тог географског појма, који нас у свему успорава. Ако смо ми, како веле унутрашњост онда су они спољашњост. Знане истине да све долази из унутрашњости овде не важе. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“. Шта ми да кажемо, и коме?
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/2014/10/18/%D0%BC%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%82%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

*
(ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА) В сеј мире славни, Мирославе / Винко Шелога
Прочитао сам твоје текстове Само читаоце нико не помиње, Сетва плаката, Узалуд се истиче, Банкрот, казан, будућност,Ушће седам река… Сви говоре и о неком аспекту културе у Србији.
Округло речено: какви читаоци, таква и култура, односно, каква култура такви и читаоци. Читалац би требало да је сваки грађанин, који писмено и усмено изражава своје потребе, права и обавезе. Какви су грађани читаоци, зависиће у великој мери карактер државе и живот грађана у држави. У полуписменој и неписменој држави као што је Србија не треба се чудити што је пропаст стално у изгледу. Губитничка су упињања у стварању митова прошлости, грандоманији, илузијама о значају и вредностима. Србија је у свом новијем постојању стално тражила пречице (буне, преврати, ратови, тзв. реформе), а то није време, добра клима, за читаоце и ствараоце. После сваког преврата долазила је и некаква «културна револуција», нови писци постају тумачи «душе народа» и миљеници власти. Читаоци и мислиоци својом главом су непожељни јер успоравају акције вође, постављају питања, сеју сумњу. Зато су међу нама увек популарније јуначке песме уз гусле, запаљиви говори на митинзима, анегдоте и корачнице, „сетве плаката“, патриотске здравице, политички коментатори, дакле оно што се усмено разноси и намеће, а не читање озбиљних књига из науке и слободне уметности. Уврежило се, ваљда само у Србији, да се може полудети од много читања и учења! Читање је дангубљење, за занесене и доконе, оне који не знају да раде нешто паметније. Зато толико демонстрирација бахате осионости неуких моћника. Књигама, „листовима на ветру“ никад се није писало и не пише добро.
Видети више: http://kamenipecatneolita.wordpress.com/2014/10/18/%D0%B2-%D1%81%D0%B5%D1%98-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BB/
*

(СРБИЈОМ УЗДУЖ И ПОПРЕКО) Плач бебе после 38 година

Још се Млачиште навикава на звук бебиног плача. Није га било скоро четири деценије. Мали Александар је стигао пре два месеца у скромну, стару кућу, али пуну љубави, кажу његови родитељи.
“Све у свему, сналазимо се. Ипак, кад је велика љубав и кад имаш велику жељу да живиш ту где јеси, онда је све лакше”, каже мама Оливера Савић.
Оливеру и њеног супруга Далибора корени не везују за Млачиште, јер су обоје из околине Владичиног Хана.
Далибор је у овом крају сезонски радник од своје седамнаесте. Знају га сви као вредног и поштеног човека, па је ваљда зато и понуда Славољуба Радовановића из Ниша да му уступи родитељску кућу и шест хектара земље, без размишљања прихваћена уз велику захвалност.
Видети више: http://edicijabranicevo.blogspot.com/2014/10/38.html

*
(АРХИВ У ОСНИВАЊУ) ТРАГИЗАМ ПОСТОЈАЊА
Трагом крфске књижевности, Крфског Забавника

РУСИЈА РУСИЈИ / Августин Ујевић

Мајко свом племену какву ја сам снио
У бујне вечери и предзорја врућа,
владај нашим грчем, крвава Русијо,
царуј душом нашом, Велика Будућа;

јер ако се руши камен са камена,
и ако твој дворац понире стубоком,
још се чува жижак светога пламена,
као бисер тајне, у срцу дубоком.

И синовске очи које јур видеше
пожар царске Москве и огромне распе,
храбро проматрају где се у прах креше,
креч твојих палата над гримиз — Хидаспе,

и где крилом огња ударене круне
пропадају у мрак крвавога блата,
и где славу Царства,—сада царство буне, —
црвена и црна, помрчина хвата.
Видети више: http://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2014/10/19/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B0/