ШТА ЈЕ ТО ПЕСНИЧКО НАДАХНУЋЕ / ШАНДОР ВЕРЕШ



Шта је песничко надахнуће? И постоји ли оно уопште? Многи се песници показују пред нама као да стварају у натприродној успламтелости, узвисујући се скоро до демијурга, можда чак сједињени с надземаљским силама. Други говоре да је писање песама једноставан умни рад и ништа више, као решавање неког математичког задатка. Разноврсне изјаве, наговештаји, алузије – пре замагљују него што расветљавају психолошки проблем надахнућа.

Будући да је надахнуће управо душевно стање које погодује уметничком стварању, оно, дакле, очигледно постоји; премда није надљудска опседнутост, него људска психичка појава. Решити какав рачунски задатак, написати чланак – могу у свако доба, изузев у сасвим крајњим, изванредним душевним стањима – али за писање поезије неопходна је посебна духовна констелација; ову посебну констелацију називамо надахнућем.

Који су безусловни критеријуми душевног стања у којем настаје песма? Понирање у себе ослобођено утицаја спољашњег света: ненамерно или намерно усредсређење наше конституције, њена еуфорија, што омогућује да ни функционисање наше версификаторске и састављачке умешности  не буде само механичко: то је надахнуће, сва његова безусловна карактеристика.

За обичан духовни рад потребна је мисаона концентрација; писање поезије захтева  надахнуће, дакле концентрисаност не само мишљења, него и нервног система целокупне духовне енергије. Приликом писања поезије интелектуална напестост и нервна напетост скоро да су равноправни сарадници; и ту ништа не мења чињеница што на понирање у себе и тоталну напетост можемо да се навикнемо. То стање на крају једва и опажамо, оно се већ готово „пали на дугме“, с лакоћом се у њега укључујемо и исто тако лако из њега излазимо.

Када је наше душевно стање чврсто повезано са спољашњим светом и у доброј мери проистиче из спољашњих околности, у таквом стању могуће је писати највише, можда, пригодну песму, али не поезију; узалуд имамо „тему“ ако нам управо недостаје могућност стваралачке напетости.

Али, ни надахнуће није све: ако у нама није присутан садржај сазрео до исказивости и уколико се ни из струјања наше тренутне мисли не формира ништа ухватљиво, онда заљубљеност у себе само зјапи попут мрачне, празне провалије. Челик се може обликовати само на одговарајућој температури: међутим, узалудна је температура ако нема челика…

Степен јачине надахнућа може бити сасвим различит, од смиреног деловања свести изоловане од спољашњег света, до помамног заноса – али из интензитета надахнућа уопште не произилази степен вредности дела. Успелости песме често више доприноси унутрашња хармонија него екстатично узбуђење.

1975.

__________________________

* Шандор Вереш  (1913 –1989)  један  је од оних ретких, богомданих песника, каквих је веома мало. Не само да је највећи мађарски песник двадесетог века, него и светски великан.“  Сава Бабић

На питање Да ли сам ја Песник? – давно је одговорио Шандор Вереш.Описао је шта се све догађа у току поетског чина, па, ево, млади песниче, пронађи своје симптоме.

Превод и белешку је послала Мирјана Булатовић (УКС),  уз напомену да Удружењу „повремено стижу писма младих песника који нису сигурни да ли је то што су написали права поезија.“

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s