Шта је песничко надахнуће? И постоји ли оно уопште? Многи се песници показују пред нама као да стварају у натприродној успламтелости, узвисујући се скоро до демијурга, можда чак сједињени с надземаљским силама. Други говоре да је писање песама једноставан умни рад и ништа више, као решавање неког математичког задатка. Разноврсне изјаве, наговештаји, алузије – пре замагљују него што расветљавају психолошки проблем надахнућа.
Будући да је надахнуће управо душевно стање које погодује уметничком стварању, оно, дакле, очигледно постоји; премда није надљудска опседнутост, него људска психичка појава. Решити какав рачунски задатак, написати чланак – могу у свако доба, изузев у сасвим крајњим, изванредним душевним стањима – али за писање поезије неопходна је посебна духовна констелација; ову посебну констелацију називамо надахнућем.
Који су безусловни критеријуми душевног стања у којем настаје песма? Понирање у себе ослобођено утицаја спољашњег света: ненамерно или намерно усредсређење наше конституције, њена еуфорија, што омогућује да ни функционисање наше версификаторске и састављачке умешности не буде само механичко: то је надахнуће, сва његова безусловна карактеристика.
За обичан духовни рад потребна је мисаона концентрација; писање поезије захтева надахнуће, дакле концентрисаност не само мишљења, него и нервног система целокупне духовне енергије. Приликом писања поезије интелектуална напестост и нервна напетост скоро да су равноправни сарадници; и ту ништа не мења чињеница што на понирање у себе и тоталну напетост можемо да се навикнемо. То стање на крају једва и опажамо, оно се већ готово „пали на дугме“, с лакоћом се у њега укључујемо и исто тако лако из њега излазимо.
Када је наше душевно стање чврсто повезано са спољашњим светом и у доброј мери проистиче из спољашњих околности, у таквом стању могуће је писати највише, можда, пригодну песму, али не поезију; узалуд имамо „тему“ ако нам управо недостаје могућност стваралачке напетости.
Али, ни надахнуће није све: ако у нама није присутан садржај сазрео до исказивости и уколико се ни из струјања наше тренутне мисли не формира ништа ухватљиво, онда заљубљеност у себе само зјапи попут мрачне, празне провалије. Челик се може обликовати само на одговарајућој температури: међутим, узалудна је температура ако нема челика…
Степен јачине надахнућа може бити сасвим различит, од смиреног деловања свести изоловане од спољашњег света, до помамног заноса – али из интензитета надахнућа уопште не произилази степен вредности дела. Успелости песме често више доприноси унутрашња хармонија него екстатично узбуђење.
1975.
__________________________
* Шандор Вереш (1913 –1989) један је од оних ретких, богомданих песника, каквих је веома мало. Не само да је највећи мађарски песник двадесетог века, него и светски великан.“ Сава Бабић
На питање Да ли сам ја Песник? – давно је одговорио Шандор Вереш.Описао је шта се све догађа у току поетског чина, па, ево, млади песниче, пронађи своје симптоме.
Превод и белешку је послала Мирјана Булатовић (УКС), уз напомену да Удружењу „повремено стижу писма младих песника који нису сигурни да ли је то што су написали права поезија.“
Академија АЛХЕМИЈЕ 