Ознаке

ВИДЕО ИГРА

Александар Лукић

Александар Лукић

Зидови: дрвене талпе, уплетено пруће,
сламени леп сипак. Костур предат природи.
Одрана ребра, засун врата нахерен – батина,
одшкринут прозор, скршено слеме, сита и брдила.

Немар деценија господар. Гулаш корова
крчка јака ватра. Рекли би: бестрагија.
Мајчице последице заборава не штеде.
Клубе прободено иглама: страдија.

Ти и ја. У истом духу од оца.
Везани пупчаном врпцом једно тело –
пререзана петлова шија – уместо десет
божјих заповести тупи косир легенди
уцвељених византијских удовица –

височанства кокошија,
запета у кавезу.

Бркови – четке сирка. Природа
уметник без премца. Рибље око.

Видео игра у тами.
Гргеч грабљивац: Пажња.

У каквом год куту се обрели:
било и у другачијем свету
од овога – ма где били. Нисмо сами.

Advertisements